петак, 12. октобар 2018.

Istina

ISTINA

Drž’ je, eno je pobeže tamo,
Nekad se stvarno teško prepozna,
Ali bi svi hteli da znamo
Najlepša je i kad je grozna.

Drž’ je, iako zna da zaboli
Želja za njom večita glad
Čak i kad smo čisti i goli
Bez nje se samo oseća smrad…

Drž’ je, ali dovoljno čvrsto,
Slobodna i čila poput ptice,
I nemoj nikada upreti prstom
Neće pokazati pravo lice.

Drž’ je, iako je neuhvatljiva,
Srce tek tada oseti draž
Nemoguća, nema i neshvatljiva,
I ona najslabija
Je jača nego laž…

Drž’ je, i nemoj je pokazivati
Nek kažu da si jadan i bedan,
Može se večno u tvome srcu skrivati
Ko je ne prepozna
Nije je ni vredan!


Autor
Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com



More tajnu čuva

MORE TAJNU ČUVA


(iz Zbornika radova Stojte galije carske,
Udruženje pisaca Poeta)


Božjim stazama hodili
Prešli su njegov put.
Zato su se i rodili
More ih privi uz skut.

Bolesti, žeđ i glad
Rane unutra i spolja.
Obalom širi se smrad
Na dnu je Božja volja.

Šapat, jecaj i krik
Još pri pameti zdravoj.
Čeka ih Božanski lik
U toj dubini plavoj.

Prelepa vodena sila
Kroz jezivu noć ih gleda.
Njihova tela je skrila
Da ih u večnost preda.


Koliko mučenih duša
Što proguta noć gluva
Pesmu anđela sluša
Dok more tajnu čuva?!

Autor
Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com






Poslednji let

POSLEDNJI LET

Tvoje sam boje hteo,
Da obojim sav moj svet.
Druge sam tuge deo,
Još jedan poslednji let.

Prljava bara smara,
Predugo usred gliba.
Glava što ćuti muti,
Zauvek nema je riba.

Sudbina stara vara,
Bez vrata ostavlja prag
A tvoga lica skica,
Zluradi prikriva trag.

Noćas me bura gura,
U duboki vrtlog bez dna
I spade maska od praska,
Košmarom prožetog sna!

Za tvoje se boje molim,
Ili mi valja mret…
Grudima golim volim,
Još jedan poslednji let!

Autor
Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com



Tuđi

TUĐI


Mrak i šuma, i ništa više
A ja sam postao sve manje svestan.
Brisan prostor na božur miriše.
Samo pusti Gazimestan.

Moj grad daleko, ja u tuđini,
Prljav i znojav sate brojim
Ne mogu više u toj prašini,
Ali ne mogu ni da stojim.

Pokislo srce, smrznuta duša,
Ispošteno telo molitvom hranim.
Ima li ko na nebu da sluša,
čiju zemlju i od koga branim?

U beskrajnoj noći, još se pitam,
čemu su me to do sada naučili
I zašto njemu sve više hitam,
Dosta su me na ovom svetu mučili.

Da li junaci u barama leže?
Da li su zlotvori postali ljudi?
Ili su pobednici oni što beže.
Naša ili tuđa zemlja će da sudi!


Autor
Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com