Istina

ISTINA

Drž’ je, eno je pobeže tamo,

Nekad se stvarno teško prepozna,

Ali bi svi hteli da znamo

Najlepša je i kad je grozna.

Drž’ je, iako zna da zaboli

Želja za njom večita glad

Čak i kad smo čisti i goli

Bez nje se samo oseća smrad…

Drž’ je, ali dovoljno čvrsto,

Slobodna i čila poput ptice,

I nemoj nikada upreti prstom

Neće pokazati pravo lice.

Drž’ je, iako je neuhvatljiva,

Srce tek tada oseti draž

Nemoguća, nema i neshvatljiva,

I ona najslabija

Je jača nego laž…

Drž’ je, i nemoj je pokazivati

Nek kažu da si jadan i bedan,

Može se večno u tvome srcu skrivati

Ko je ne prepozna

Nije je ni vredan!

Autor

Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com

More tajnu čuva

MORE TAJNU ČUVA

(iz Zbornika radova Stojte galije carske,

Udruženje pisaca Poeta)

Božjim stazama hodili

Prešli su njegov put.

Zato su se i rodili

More ih privi uz skut.

Bolesti, žeđ i glad

Rane unutra i spolja.

Obalom širi se smrad

Na dnu je Božja volja.

Šapat, jecaj i krik

Još pri pameti zdravoj.

Čeka ih Božanski lik

U toj dubini plavoj.

Prelepa vodena sila

Kroz jezivu noć ih gleda.

Njihova tela je skrila

Da ih u večnost preda.

Koliko mučenih duša

Što proguta noć gluva

Pesmu anđela sluša

Dok more tajnu čuva?!

Autor

Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com

Poslednji let

POSLEDNJI LET

Tvoje sam boje hteo,

Da obojim sav moj svet.

Druge sam tuge deo,

Još jedan poslednji let.

Prljava bara smara,

Predugo usred gliba.

Glava što ćuti muti,

Zauvek nema je riba.

Sudbina stara vara,

Bez vrata ostavlja prag

A tvoga lica skica,

Zluradi prikriva trag.

Noćas me bura gura,

U duboki vrtlog bez dna

I spade maska od praska,

Košmarom prožetog sna!

Za tvoje se boje molim,

Ili mi valja mret…

Grudima golim volim,

Još jedan poslednji let!

Autor

Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com

Tuđi

TUĐI

Mrak i šuma, i ništa više

A ja sam postao sve manje svestan.
Brisan prostor na božur miriše.
Samo pusti Gazimestan.

Moj grad daleko, ja u tuđini,
Prljav i znojav sate brojim
Ne mogu više u toj prašini,
Ali ne mogu ni da stojim.

Pokislo srce, smrznuta duša,

Ispošteno telo molitvom hranim.
Ima li ko na nebu da sluša,
čiju zemlju i od koga branim?

U beskrajnoj noći, još se pitam,

čemu su me to do sada naučili
I zašto njemu sve više hitam,
Dosta su me na ovom svetu mučili.

Da li junaci u barama leže?

Da li su zlotvori postali ljudi?
Ili su pobednici oni što beže.
Naša ili tuđa zemlja će da sudi!

Autor

Miloš Radosavljević Šomi

Pixabay.com